Dobri ljudi, nisam veštica!
Vlaški ritual koji je izvela na Poklade, Ljubicu S. obeležio zauvek Iako sud negira “veštičarenje”, komšiluk zazire od starice koja živi nadomak seoskog groblja
Verujemo da nema osobe koja nije čula za najčuveniji lov na veštice iz Salema, što je, te 1692. godine, rezultiralo smrću trinaest nevinih žena, šest muškaraca i - dva psa. Danas je Salem turistička atrakcija, poznata i kao “Veštičiji grad”, a da veštice nisu stvar prošlosti, pokazuje i novi zakon u Zimbabveu (o čemu je već pisano u našem listu), po kojem, ako se utvrdi da je neko veštac, može mu se izreći kazna od pet godina zatvora.
I u Srbiji, u mračno doba srednjeg veka, sudilo se vešcima, ali, malo ko zna da je jedno takvo suđenje održano u našoj zemlji krajem prošlog, a epilog je stigao i do 21. veka.
Priča o “srpskoj veštici iz Salema”, započinje u selu udaljenom tridesetak kilometara od Vrške Čuke. Iz poštovanja prema akterima, a i zbog molbe njihove porodice, nećemo navoditi puna imena učesnika ovog događaja.
Tužba proglašena klevetom
Sumnjajući da se komšinica Ljubica S. bavi veštičarenjem, Desa Ž. ju je prijavila sudu u Zaječaru.
- Na praznik Poklada, negde oko 20 sati, primetila sam čudnu svetlost na reci dok sam radila u svojoj bašti. Kad sam se približila, videla sam Ljubicu, golu i raspletene kose, kako sa sitom hoda niz reku. Uplašena, počela sam da dozivam komšije - bile su prve Desine reči na sudu.
Sve ovo, krajem devedesetih godina 20. veka je notirao zaječarski sud, ali niko nije očekivao da će Desina tužba rasplet dobiti tek sredinom 2000. godine.
Desa je pred sudom izjavila da se plašila da se nešto ne dogodi deci koja se pored pomenute reke stalno igraju. Svedoci su skoro u potpunosti potvrdili njenu priču, osim da je Ljubica bila naga. Čitav slučaj je potom prenet na veću nadležnost, tačnije na Okružni sud u Zaječaru. Naime, Ljubica je proglažena nevinom, pa je Desa, kao odštetu zbog klevete da je njena komšinica veštica, morala da isplati oklevetanoj tadašnjih 8 000 dinara. Usledila je Desina žalba.
OBRED
Objašnjavajući na sudu postupak Ljubice S, njen advokat je, između ostalog, rekao:
- Ona nije vračara, već samo čuva sećanje na prastare rituale kojim se želi dobro i sebi i drugima. U ovom slučaju, radi se o religioznom ritualu koji je nastao još pre pojave hrišćanstva i sličan je, po opisu pariskog etnologa Emilije Mason, onima koji su nađeni na hetitskim pločama, zapisanim klinastim pismom u Hatusi, desetak vekova pre nove ere.
- Na kraju, ispadoh ja kriva! Sudski organi su izlazili na mesto na kojem je Ljubica bajala. Htela sam da im pokažem da ništa nisam izmislila. Zar nikom nije bilo sumnjivo što su se u selu, posle njenog bajanja, deca naglo razboljevala, a stoka je crkavala? Nikom ništa nije išlo kako treba – objašnjavala je Desa Ž.
Na sudu, kao svedoci, pojavili su se i pojedini meštani sela, koji su izjavili da su na reci videli Ljubicu sa sitom u ruci i kako niz reku plovi više sveća. Međutim, ti svedoci nisu bili raspoloženi za priču, a neki su čak tvrdili da ne poznaju ni Desu, ni Ljubicu, iako selo ima jedva 500 duša.
- Đavolska su to posla! Tačno je da nam crkava živina, svašta se događa. Ali, znam Ljubicu kao jednu poštenu ženu... Gde ona da bude veštica?! - govorio je jedan od svedoka na pomenutom suđenju.
Desa Ž. Kaže da više ne zna kako da se izbori sa svojom mukom.
- Deca su me vodila u bolnicu... Noću ne mogu da spavam. Kako da dokažem sudu prizivanje đavola? Neka Bog preuzme moju borbu za istinom.
Desin muž kaže da nije video Ljubičin ritual, jer je u to vreme gledao televiziju.
- Komšije su mi sve ispričale. Verujem i njima, a i svojoj ženi. Vreme će pokazati da je ona bila u pravu. Možda sud i nije navikao na ovakve slučajeve, ali to ne treba da bude naša briga. Mi nismo osobe koje će ići selom i pričati o nekom da je u službi đavola.
Zastareli 21. vek
Ljubica S. je penzionerka, a otkako joj se kćerka udala, živi sama, nadomak seoskog groblja. Do njenog domaćinstva vodi vijugav put kroz šumu.
- Dugo mi niko nije ulazio u kuću. Od mene beže i neke komšije... Boje se vračare koja šeta gola niz reku. Za sve ružno što se dogodi u selu, krive mene, čak me i rođena kćerka izbegava, ne daje mi da vidim unuke. Od pokojne majke sam naučila da poštujem verske obrede i tradiciju, pa tako svake godine, na Poklade, najveći praznik kod Vlaha, izlazim na reku i obavljam ritual koji sam naučila od predaka, verujući da ću time sprečiti svako zlo. Uz bajalicu, “kako voda prođe kroz sito, tako i prokletstvo neka ode niz reku”, te večeri sam prosipala vodu kroz sito i puštala obredni hlepčić na koji sam ubola četiri upaljene sveće... Nisam se skidala gola - pričala je svojevremeno ova sedamdesetogodišnja starica, koju je komšinica optužila da je veštica.
VRAČARE UČE ENGLESKI
Rumunske vračare, koje tamnošnji mediji nazivaju i vešticama, počele su ovih dana, kako navodi štampa, da intezivno uče engleski jezik. Naime, one se nadaju, da će po ulasku Rumunije u Evropsku uniju, 1. januara 2007. godine, imati mnogo više posla, jer su na glasu kao kvalitetne isceljiteljke. Kako “Treće oko” saznaje, u ovo obrazovanje uključile su se i vračare sa naših prostora, pre svega iz okoline Negotina, Kladova, Zaječara i Ćuprije.
Sud je dokazao njenu nevinost, ali njena golgota se nastavila.
- Mučenica sam ja. Eto, dođe i 21. vek, a mene neko hoće da linčuje, jer misli da sam veštica. I sud je rekao da sam nevina, ali da sam kojim slučajem kažnjena zatvorom, izašla bih iz njega i sve bi bilo zaboravljeno. Ovako, po sudu sam nevina, a po odluci svojih bližnjih kriva. Izolovali su me najrođeniji, izbegavaju me...
Ljubica se ne stidi obreda koji obavlja. Slavi slavu i poštuje srpsku tradiciju. Izdržava se uz pomoć svoje male penzije i malog parčeta njive. Retki gosti kod nje dolaze krišom, pazeći da ih neko slučajno ne vidi.
- Vidim da stalno gledate u mene i očekujete ko zna šta. E, moram da vas razočaram. Vi vidite samo jednu staricu, zaboravljenu od svih. Svi su me u selu znali kao radnu ženu. Sad na prste jedne ruke mogu da izbrojim kuće u koje smem da uđem. Željna sam obične priče i susreta sa ljudima, ali kako kad misle da sam veštica? Stara sam i nemam snage da ljudima dokazujem nevinost koju su mi zli glasovi oduzeli. Eh, sud za veštice, sramota je to zbog Boga! – žali se Ljubica. Ona tvrdi da i druge žene u selu znaju isto što i ona, samo, kako kaže, “ja sam naletela na minu”.
- Sumnja bližnjih mi je najteža. Ostale žene u selu koje baju, niko nije proglasio vešticama. Kako da platim svoju nevinost? Izolacijom, kao da imam neku zaraznu bolest... Pitam se samo: dokle će da me muče? Čini mi se kao da svi uživaju u mojoj nesreći. Selu, okolini, svima sam veštica. Možda se čude i što nemam metlu, pa da jašem na njoj. Komšijska priča mi je nanela zlo koje nisam mogla ni da očekujem. Da sam ubila, ukrala, svima bi to bilo “normalno”. Ovako, veštica sam i to je ljudima interesantno, pa pričaju o tome, džaba što te sud proglasio nevinim.
KAZNE
Zakonske mere prema onima koji su se bavili okultnim radnjama, oduvek su bile rigorozne. Tako je u Engleskoj 1645. godine obešeno 19 osoba, osuđenih zbog čarobnjaštva. Dokumenti govore i da je samo tokom 1692. godine u Americi pogubljeno 36 “veštica”. Jedna od kazni tog doba, bila je i da “vešca” zašiju u stomak konja i da ga tako puste da umre. U Srbiji, razne vidovnjake sudski organi uglavnom kažnjavaju zbog prevara, ali se oni, posle blagih kazni, ponovo bave svojom “profesijom”. Iznosi koje su oni uzimali od nesrećnih mušterija, prelaze više hiljada evra. Za sve to bivaju kažnjeni simbolično, od nekoliko meseci do najviše godinu dana zatvora.
Ova usamljena žena zna da je do juče dobre komšije izbegavaju i da one, koji ne znaju put do njene skromne kuće, neće da upute na pravi drum. Boje se čak i da krenu sa gostom baba-Ljubice.
- Tako nešto sam i očekivala. Ali, verujem u Boga, a on u moje suze. Pogledajte dobro, pa recite: da li na meni, ili u mojoj kući vidite neke đavoljske tragove? Ako Bog misli da treba da umrem zaboravljena i “obeležena”, neka. Čovek kad umre, odlazi u zemlju. Posle njega ne ostaje ništa drugo osim te zemlje. Ko se meni smeje i ko me ogovara... mojim putem neka stigne.” Posle ovih reči, starica je posavetovala vašeg reportera rečima:
- Idi sad kući, sinko. Nemoj da te mrak uhvati... Vidiš da svuda ima zla, koje dolazi od onih od kojih najmanje očekuješ. Ako ćeš da pišeš o meni, napiši da si video staru ženu, a ne vešticu koja baje. Piši o mojoj samoći. Piši o starici koja nikome nije nanela zlo.
Znam to i iz licnog iskustva zato sto i ja posedujem jedan vid bioenergije
Početna stranica
