oktobarske kiše

Samo želim otići i završiti s tim.Ustvari,ne želim otići.Bojim se.Bojim se do smrti.Čudno?Mnogi se ljudi boje zubara,ali ja sam najčudnija kada se o tome radi.Zub mi je slomljen.Baš kao i srce.Bojim se,da kada odem,zub će mi se još više slomiti.Baš kao što se slomilo i moje srce.A to boli.Znam da jako boli.

Otišao je bez pozdrava.Rekao je da me neće ostaviti.Ali znala sam,jer su svi muškarci isti.Bio je oktobar,lišće je padalo sa grana,baš kao i ja,sve dublje i dublje u njegovu sjenu.Koja je otišla,i ostavila me da trunem.Nisam ni znala da je otišao,sve dok mi njegovi roditelji nisu rekli da je otišao da studira.A pitala sam se gdje je,jer se nismo čuli čitavu sedmicu,što je za mene bilo kao godina.Od tog trena sve je propalo,naši planovi,naši doživljaji zajedno,sve smiješno i tužno što smo prošli.Bila sam kao djevojčica,jedno malo nevino biće,prema svima dobra,naročito prema njemu.Ali da,kada si dobar,svi su drugi prema tebi loši.Željela bih mu se zahvaliti.Zahvaliti jer mi je pomogao da to shvatim.I jesam.Mnogo sam se promijenila.Došlo je vrijeme da svi,upoznaju novu mene.




ovo je samo uvod,i malo sam ga nabrzinu napisala.A kasnije će nadam se biti zanimljivo...ako vam se sviđa recite,da nastavim pisati

Odlično je...

Mocno kada bih ja znala tako da pisem...
Nastavi!